Stranica treca...
Veje napolju...Onako nezno,lagano,meko. Nije hladno. Ili bar ja ne osecam. Sve o cemu razmisljam je onaj stari osecaj koji me ponovo hvata. Osecaj samoce i zaborava. Ne,nisam sama, toliko je ljudi oko mene.... Ali ko to da objasni mojim bubicama...?
Ko da ubedi pundravce da ne treba da bude tako? Odakle mi sada ideja da nesto ne valja...?
Ne znam. Valjda ponovo pocinjem da pravim istu gresku. Ponovo sam ulozila, dala celu sebe, a dobila... Pa,jos uvek nista. Ponovo sam ja ta koja se trudi, koja brine o svemu... Zar je tako uvek? Zar je muski posao samo da budu tu da imamo koga da mazimo i pazimo?
Zasto stalno pravim istu gresku? Jel moje prokletstvo da uvek volim, a da nikada ne budem voljena? Jesam nacinila neki greh, pa ga sad ispastam?
Uvek dam sve od sebe da onoga do koga mi je stalo ucinim srecnim. Uvek se trudim, udovoljavam, mazim, pazim i razmazim. A onda kad meni treba.... Nigde nikoga. Svi pobegnu. A on je prvi.
I opet se jedem,opet krivim sebe. Mozda sam ga ugusila zeljom da budem stalno sa njim. Ali znao je to... Pronalazim sto i jedno opravdanje za njega,a ni jedno za sebe. Opet ja ispadam najgora....
I tako nastavlja da veje... Kasno je vec. Skoro ce svitanje. Meni san na oci ne dolazi. Ne moze ni da dodje na red od silnih suza..