Samo moja sveska

Odavno sam izgubila nadu u mogucnost da budem srecna. Da volim I da mi bude vraceno istom merom. Da se smejem iskreno sa nekim. Odavno se pomirila sa time da mi je svakodnevica da me neko vredja. Nisam videla, ili nisam zelela da vidim da to tako ne mora i, u stvari ne treba da bude.

Ipak,sreca mi je tako dugo bila na dohvat ruke. Ljubav me je grejala a da to nisam ni znala. Paznja mi je poklanjana, ali ja je nisam primecivala. A onda me je sve to zveknulo po glavi… Za jedno vece, za par sati, shvatila sam da je ceo taj moj “idilicni svet” lazan, gusan, odvratan, da me povredjuje, ponizava, sputava. Shvatila sam da mogu bolje, da zasluzujem bolje. I da mi to bolje treba. Ipak, kukavica kakva sam uvek bila, nisam smela odmah da rizikujem I uhvatim se u kostac sa novom sansom. Igrala sam na sigurnu kartu. Ispostavilo se da je zivot blefirao. Ipak, sreca je blefirala jos bolje. U jednom trenutku, svojom odlukom izgubih tlo pod nogama, sigurnost I “toplotu zagrljaja”. Vec u sledecem, kolo srece me je bacilo tamo gde mi je oduvek I bilo mesto. Kraj nekoga ko me postuje, ceni, ko moze da mi pruzi koliko I ja njemu, ako ne I vise.

Ubacena u Vrzino kolo, prihvatam igru. A sta mi drugo preostaje? Resih da se kockam sama sa sobom. Po prvi put u zivotu bez I malo straha izadjoh pred lice sveta I rekoh ono sto zelim, sto hocu, sto mislim, a da se ticalo licno mene I mojih osecanja. Imala sam utisak da stojim na ivici ponora. Da se klackam nad provalijom. Ipak, sigurna ruka me povuce na sigurno. Na toplo. Osecaj u grudima bio mi je cudan. Stran. Nepoznat. Ali je prijao. Nisam bila svoj na svome, teritorija mi nije bila poznata. Ali sam negde u dubini duse znala da tu pripadam oduvek. Na mom licu zablista osmeh. Neki cudan. Nisam ga poznala kada sam svoje lice pogledala u ogledalu. Shvatih da je to najiskreniji osmeh srecne osobe. A nisam shvatala zasto sam srecna. U svojim ocima uhvatih cudan sjaj. Videh ga prvi put. Shvatih da to svetluca sreca ovencana pobedom. Napokon sam pobedila sebe I svoje demone. Napokon shvatila sta zasluzujem. I Napokon to pronasla.

Bar mi se tako sada cini. Isto tako, cini mi se I da ne gresim bas previse. Lepo mi je ovako. Osecam se jakom I ispunjenom. Srecnom I poletnom. I sto je najvaznije: osecam se sigurnom u tom, sada iskreno, toplom zagrljaju. Kada spustim glavu na nejgovo rame, obuzme me cudan osecaj. Osecaj mira, spokoja, sigurnosti. Pozelim da nikada ne sklonim glavu odatle.

Jesam li se zaljubila? Ne znam. Mozda. Znajuci sebe, verovatno. Je li beznadezno? Ne verujem. Vidim da mi je uzvraceno. Hoce li uspeti? Ne znam ni to. Mogu samo da cekam da vidim sta ce biti, I da se nadam da je moje vreme za srecu doslo.

Ostaje da sacekamo neku novu ispisanu stranicu I vidimo sta ce pisati na njoj. Do tada, ovaj iskreni osmeh cu ponosno nositi na licu I necu kriti ovaj sjaj u ocima. Kome se ne svidja, neka I ne gleda. Ko me poznaje I kome znacim znace koliko su mi te dve stvari bitne. I znate sta…. Bice mu drago zbog toga….

Do sledece stranice….